ZBOG TOGA ŠTO JE ON ŽIV, ŽIVOT JE VREDAN ŽIVLJENJA.
U nastavku ćete pročitati istinitu priču o osobi koja se susrela sa Isusom i bila svedok njegove sile nad smrću!
{prepričan odlomak iz evanđelja po Marku 16:1-8}
Tri žene su ćutke išle ka grobnici. Tuga u njihovim srcima je bila toliko teška da se mogla osetiti u vazduhu. Prošlo je tri dana. Tri mučna dana od kada je umro pred njihovim očima.
To je bilo nezamislivo. Nedužnog čoveka su odveli kao jagnje na klanje. Mariji su još u ušima odzvanjale reči krvožedne svetine: „Raspni ga! Raspni ga!” Vikali su čak i u njenim snovima.
Slika njegovog tela joj je i dalje bila pred očima, modro prvo od pesnica ljudi koji su mu uskratili pošteno suđenje, a zatim iskidano rimskim bičevima, njegova krvava figura posrće pod težinom krsta, prikovane raširene ruke, probodene noge, pucanje tetiva dok podižu krst i ubacuju ga u iskopanu rupu u zemlji. Dok se tako priseća svega, tople suze joj se skupljaju u uglovima očiju. Srce joj se kidalo dok ga je gledala kako se bori za vazduh, odupirući se probodenim nogama o metalne klinove ne bi li još jednom udahnuo – agonija kreirana da traje satima.
Oči su im se srele i stomak joj se okrenuo od težine slomljenog srca i jačine bola koji se sudario u tom pogledu. Posmatrala je te iste oči koje sa saosećanjem gledaju na gubavce, koje plamte od besa zbog Očevog zloupotrebljenog doma. Te iste oči sada su je gledale kao i hiljadu puta ranije – sa toliko ljubavi da joj se duša sasvim raspukla. Osećala se potpuno bespomoćnom.
Zar nisu poznavali čoveka koga razapinju? To je bio Isus! Čovek koji je činio čuda, isceljivao bolesne, podizao mrtve! To je bio Isus, koji se suprotstavljao iskvarenim verskim vođama, jeo sa ubogima, odbačenima, siromašnima. Isus, čovek koji je nahranio četiri, a onda i pet hiljada ljudi, koji je isterivao demone i vraćao vid slepima, koji je ispunio svako proroštvo. Isus. Isus koga je poznavala, sa kojim je hodala i kojeg je volela poslednje tri godine.
Isus, Mesija. Sin Božiji. Na šta je ovaj svet spao?
U mraku je sandalom zapela o kamen i brzo hvatajući ravnotežu, prenu se iz tog sanjarenja. Ostale žene su šaputale.
„Kako ćemo da odgurnemo kamen kada stignemo tamo? To će biti preteško za nas.” Marija prepozna Salomin smiren, tihi glas.
„Nisam sigurna. Ali smislićemo nešto… moraćemo.” Odgovori uvek odlučna Magdalena, blago drhtavim glasom.
Zar je moguće da je prošlo već tri dana? Činilo se kao da je prošao tek jedan džinovski, crni sat. Tama je usred dana prekrila zemlju dok je visio na krstu, a iz njega se začu vapaj: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” Baš kao što su te reči cepale njegova pluća i veo u hramu, prepreka između Boga i čoveka, se rascepio na dvoje odozgo do dole. Marija se iznova i iznova prisećala zapanjenog izraza na licu rimskog kapetana koji je istog trena pao na kolena prošaptavši: „Ovaj čovek je zaista bio pravednik!” Taj sudar božanskog sa ljudskim je bio čudesan i užasan. Zastala joj je knedla u grlu, krhka brana osećanjima koja su navirala u njoj. Osetila je nepodnošljiv metalni miris krvi i znoja i jasno čula one užasne reči kao da ih ponovo izgovara – „svršeno je”. Poslednji dah i osta telo da visi mlitavo između dva klina. Beživotno. Mrtvo.
Nije želela da veruje da je to stvarnost. U tom trenutku joj se činilo da jecaji, koji su joj razdirali telo, pripadaju nekom drugom. To ne može biti istina. Isus ne može biti mrtav. Sigurno će mu se oči otvoriti i rane na čudesan način zaceliti, a vojska anđela će se spustiti da ga skine sa krsta.
To, sigurno, nije bio kraj. A ipak su išli ka njegovoj grobnici.
Bol petka je još bio svež. Od tog časa su se svakog trena u njoj smenjivale slomljenost i obamrlost. Marija je duboko udahnula kako bi se pribrala dok su skretali ka grobnici, očekujući nepomičan kamen pred sobom. Umesto toga, na njihovo zaprepaštenje, kamen je bio otkotrljan. Osetila je olakšanje i znatiželju, sumnjičavost i strah. Ko je to učinio? Zašto?
Tri žene su obazrivo ušle, jedva razaznajući obris čoveka koji je sedeo s desne strane grobnice, obučen u bele haljine. Isusovog tela više nije bilo. Oduvek hrabra Magdalena je zaustila, ali pre nego što je uspela bilo šta da kaže, čovek progovori: „Ne bojte se. Vi tražite Isusa Nazarećanina, koji je raspet. On je vaskrsao i nije ovde. Evo mesta gde su ga položili. Nego, idite i recite njegovim učenicima i Petru: ‘On ide pred vama u Galileju. Tamo ćete ga videti, baš kao što vam je i rekao.”
Marija je bila šokirana. Da li je moguće? Da li je Isus vaskrsao? Hoće li ga ponovo videti? Nemoguća pitanja su joj ispunjavala um dok joj je adrenalin pokretao noge na akciju, pa je potrčala. Nije marila za to ko je video, niti šta će pomisliti. Čitavo telo joj je drhtalo od zapanjenosti, trčala je. Ali, šta će reći ostalima?Hoće li joj iko uopšte poverovati, ženi? Stigla je pred Petrova i Jovanova vrata i bez daha im ispričala sve što je videla i čula. Oči im se raširiše od neverice, ali ipak dođoše ponovo do grobnice sa njom i videše pogrebnu odeću uredno složenu na mestu gde je Isusovo telo bilo položeno.
Grobnica je bila prazna. Isus je vaskrsao! Vaistinu je vaskrsao!
„On nije ovde – vaskrsao je, baš kao što je i rekao. Dođite i pogledajte mesto gde je ležao.”
„On nije ovde – vaskrsao je, baš kao što je i rekao. Dođite i pogledajte mesto gde je ležao.”
Isus je vaskrsao. Smrt nije bila kraj – to je bio početak.
Isusova smrt i vaskrsenje znače da možemo biti sigurni u svoje spasenje. Kada je umro, Isus je platio cenu za naš greh, a kada je vaskrsao, u potpunosti je oprostio i porazio naš greh zauvek – otvarajući pred nama put u večni život i mesto u Njegovoj porodici.
On nas toliko ceni da je bio spreman da plati najveću cenu, bio je spreman da položi svoj život da bismo mi doveka živeli. Njegova žrtva za nas dokazuje da mu je stalo do nas, da naši životi imaju smisla. Ispružene ruke i ožiljci od klinova su dokaz Njegove bezuslovne ljubavi prema nama – ljubavi koja je spremna da ide u najveću krajnost za narod koji mu tu ljubav nije ni uzvratio.
Hrist je umro za svoje neprijatelje, za grešnike, za nas. I upravo zbog toga možemo biti sigurni da smo bezbedni u Njegovoj ljubavi šta god da smo učinili. Zbog toga što On živi, naši životi imaju svrhu i smisao. Izbavljeni smo iz tame i možemo živeti u svetlosti. Ovaj život nije sve, sada imamo priliku da živimo doveka sa Njim.
