ZBOG TOGA ŠTO JE ON ROĐEN, ŽIVOT JE VREDAN ŽIVLJENJA.
Ovo je priča o ženi po imenu Marija koja je pronašla radost uprkos sramoti. Hajde da je pročitamo zajedno.
(Prepričan odlomak iz evanđelja po Mateju 1:18-25 evanđelja po Luki 1:26-2:21)„Da li si čula za Mariju?”
„Ona je…” žena je stišala glas do šapata preletevši pogledom preko lica ostalih žena oko sebe, pre nego što je bacila pogled preko ramena kako bi se uverila da ih niko ne sluša.
„Dobro, šta je ona?” druga je prekinula tišinu.
„Ona je trudna.”
„Rekla mi je kako je anđeo posetio, a Duh je u njoj začeo bebu.”
Nekoliko žena se zakikotalo.
Jedna je ljutito progovorila. „Kakva drskost! Usuđuje se da krivi Boga za svoju grešnost?”
Druga je brzo prošaputala: „Ššš! Evo je, dolazi.”
Grupica je zaćutala, posmatrajući trudnu Mariju kako prilazi bunaru, noseći krčag za vodu na ramenu. Osvrnule su se oko sebe i jedna drugoj uputile značajne poglede.
„Zdravo, Marija. Da li ti treba pomoć ili će tvoj anđeo doći?” neko je upitao. Jedna od žena je govornicu ćušnula laktom u rebra šapatom je prekorevajući, dok su se ostale podsmehivale.
Druga progovori: „Sigurna sam da će se njen ‘Duh’ pojaviti. Neće morati da izvlači vodu, krčag će se na čudesan način napuniti.” Ovaj komentar je kod žena izazvao gromoglasan smeh, te sakupiše svoje krčage, staviše ih na ramena i krenuše nazad ka gradu – ostavljajući Mariju samu pokraj bunara.
Prošlo je gotovo devet meseci. Više nikako nije mogla da sakrije svoj veliki stomak. Prešla je rukom preko stomaka i osetila kako se beba u njoj pomera. To nije imalo smisla. Kako je ona, devica, mogla da ostane u drugom stanju? Međutim, reči anđela su joj odjekivale u mislima: „Sveti Duh će sići na tebe”, odgovori joj anđeo, „i senka sile Svevišnjega će pasti na tebe. Tako će se to sveto dete koje će se roditi zvati Sin Božiji.” Anđeo je takođe spomenuo da je njena rođaka Jelisaveta, koja nije mogla da ima dece, bila u šestom mesecu trudnoće i kada je otišla da je poseti, zaista je tako i bilo. Čini se da je anđeo bio u pravu – Bogu ništa nije nemoguće.
Stenjući je spustila krčag u bunar. Imala je sreće, zapravo. Kada su njena porodica i meštani uvideli da je trudna, želeli su da je kamenuju i zahtevali su da im kaže ko je otac deteta. Njen odgovor, da se Duh Sveti spustio na nju, kao da nije mogao da ih zadovolji. Svi pogledi su, zatim, bili uprti u Josifa. Naučila je da ignoriše podsmehe žena i osuđujuće poglede koji su želeli da je postide. Međutim, Josif je nosio drugačiji teret. Svi su očekivali da se razvede od nje, i to javno, potvrđujući da nema ništa sa njenom trudnoćom. Kada to nije učinio, a potom se i oženio njome, svi su pretpostavljali da je dete njegovo.
Podizala je krčag mic po mic, praveći grimasu uz svaki pokret. Nije se radovala pešačenju do kuće i težini vode koja joj je pritiskala već bolne članke. Josifovi postupci su je spasili kamenovanja. Anđeo je i njega posetio, potvrđujući istinitost njenih reči. Ponovo je stavila pun krčag na rame i polako krenula zemljanim putem do svoje kuće.
Još se sećala izraza na Josifovom licu, šoka i strahopoštovanja dok joj je pričao šta mu je anđeo rekao u snu. „Dete je od Duha Svetoga, a ja treba da mu dam ime Isus zato što će on spasiti ljude od njihovih greha. Marija, bilo je neverovatno – a opet tako stvarno. To je moralo biti od Gospoda, ne postoji drugo objašnjenje.”
Čim je Marija kročila preko kućnog praga sa krčagom vode, čula je napete glasove koji se međusobno raspravljaju. S uzdahom olakšanja je spustila zemljani lonac na zemlju pre nego što se odgegala do svoga muža koji je razgovarao sa njenim ocem. Marija se smestila u jednu od stolica koje je Josif napravio. U poslednje vreme, njegove stolarske veštine su bile posvećene izradi najudobnije stolice za jednu trudnicu, iako je u ovoj fazi gotovo svaka stolica bila blagoslov. Drvo je zaškripalo pod njom i oba muškarca su se okrenula ka njoj gledajući je očima u kojima se ogledala zabrinutost.
„Ona nije u stanju da putuje. Beba može svakog trenutka da se rodi.” Gotovo molećivo, reče njen otac.
Josif je prošao prstima kroz kosu uzdahnuvši uznemireno. „Ali nemam nikakvog izbora. Verujte mi, ni ja ne želim da krene na ovo putovanje, ali ne možemo da zanemarimo Cezarovu uredbu o popisu. Moram da je odvedem u Vitlejem.”
Njen otac je polako udahnuo. „Pa. To je to, onda.”
Saosećajno pogleda svoju ćerku dok se pripremao da krene, te joj izlazeći iz kuće spusti ruku na rame u znak ohrabrenja. Josif se sruči u stolicu posmatrajući je sa drugog kraja sobe. Nisu progovorili ni reč.
Konačno je Marija razbila tišinu. „Kada krećemo?”
Putovanje je bilo opasno i naporno. Marija je, u nekoliko navrata, mogla da oseti kako joj lažne kontrakcije grče stomak, što je bio znak da beba uskoro stiže.Nedelju dana od kako su krenuli, Marija se doteturala do Vitlejema, a njene nekada blage kontrakcije sada su postale mnogo jače i bolnije. Sećala se bljesaka. Josifa koji kuca na vrata rođaka u potrazi za prenoćištem, zabrinuto gledajući u nju. Rođak za rođakom odmahuje glavom – ne, nema više mesta.
Strah je počeo da joj se uvlači u stomak dok joj je novi talas bola zapljuskivao telo. Isus dolazi. Odnekuda je njen grozničavi um izvukao drevne reči proroka Isaije: „Jer, dete nam se rodilo, sina smo dobili; vlast mu je na plećima. Ime mu je Savetnik divni, Bog silni, Otac večni, Knez mira” i tog trenutka se uteha obavila oko nje kao toplo ćebe.
Gostionica, puna kao i kuće njegovih članova porodice, im je ponudila da odsednu u pećini u kojoj su čuvali životinje. Marija se smestila u seno dok joj je dah podrhtavao od bola. Sve ostalo se odigralo kao kroz maglu. Glasovi stranaca i Josifa, neko joj prislanja mokru krpu na čelo, govoreći joj da se napne. A onda je sve bilo gotovo. Plač bebe je ispunio hladan noćni vazduh dok se maleno telo pripijalo u njenom naručju. Ruka koja je stvorila nebo i zemlju sada se pružala ka njoj držeći je za prst. Povila ga je i stavila u jasle.
Čuo se metež ispred ulaza u štalu odakle je grupa pastira nagrnula unutra, lica obasjanih radošću.
„Gde je? Gde je beba?” Marija je ćutke pokazala na jasle kada je čitavo odrpano društvo u strahopoštovanju palo na kolena, očiju blistavih od suza. Jedan po jedan su odlazili, dovikujući na ulicama svakome ko bi slušao da je mnoštvo anđela najavilo dolazak Hrista – bebe koja je sada bila povijena uz Mariju. Zapanjena, upijala je ovaj prizor, pamteći taj tretnutak i duboko razmišljajući o njemu u svom srcu.
„Jer, dete nam se rodilo,
sina smo dobili;
vlast mu je na plećima.
Ime mu je
Savetnik divni, Bog silni,
Otac večni, Knez mira.”
Isaija 9:6
Ne bojte se”, reče im anđeo, „jer vam donosim radosnu vest koja će veoma obradovati sav narod: danas vam se u Davidovom gradu rodio Spasitelј – Hristos Gospod.”
Luka 2:10-11
Hristos se rodi! Isusovo rođenje i život nam govore da ako u Njega verujemo, možemo biti sigurni u svoje spasenje. Došao je kao beba, živeo je savršenim životom, svojom smrću je platio cenu za naš greh, a kada je vaskrsnuo, u potpunosti je oprostio i porazio naš greh zauvek – otvorivši nam put ka večnom životu i mestu u Njegovoj porodici. On nas toliko ceni da je bio spreman da napusti nebo, uzme obličje čoveka, plati najveću cenu, bio je spreman da položi svoj život da bismo mi živeli večno. Njegova žrtva za nas je dokaz da je Njemu stalo do nas, da naši životi imaju vrednost. Beba rođena i položena u skromne jasle je dokaz Njegove bezuslovne ljubavi prema nama – ljubavi koja je bila spremna da dođe na zemlju za ljude koji ga nisu ni voleli. On je došao za svoje neprijatelje, za grešnike, za nas. Pošto je došao, možemo biti sigurni u Njegovu ljubav bez obzira šta smo učinili. Zbog Njegovog rođenja, naši životi imaju svrhu i značaj. To je bio početak priče koja govori o našem izbavljenju iz tame kako bismo živeli u svetlosti. Njegov život potvrđuje da ovaj život nije kraj, sada nam se pruža prilika da zauvek živimo sa Njim.
Zbog toga što je On rođen, život je vredan življenja.
